Kod pružanja psihološke pomoći porodicama dece sa hroničnim bolestima i razvojnim smetnjama potrebno je imati u vidu da je podrška roditeljima indirektna, ali stvarna pomoć deci. Porodica je sistem i svi odnosi u porodici imaju uticaj jedno na drugo.
Osnovni cilj u procesu savetovanja je otvoriti ljudima mogućnost da pomognu sami sebi. Drugi ciljevi su da se omogući optimalna kontrola bolesti ili razvojnih smetnji, da se umanji ili spreči ometanje funkcionisanja pojedinca i porodice, i da se omogući psihosocijalna adaptacija na funkcionalan način.
U odnosu roditelja prema detetu neophodna je stabilnost i postavljanje pravila i granica tokom vaspitavanja. Emotivna podrška kroz jasnu komunikaciju je važna zbog većeg blagostanja i napretka, a ona je i prevencija psihopatologije. Značajno je da roditelj, pored detetovih zdravstvenih ili objektivnih ograničenja, bude usmeren na učenje onoga što dete može da usvoji i razvije.
Vrsta roditeljstva o kojoj govorimo traži od roditelja savladavanje procesa prihvatanja problema, drugačiju vrstu zalaganja i povećani nivo stresa. Prihvatanje situacije koja je data je polazna pozicija roditelja za prepoznavanje potreba, otkrivanje mogućnosti i korišćenje resursa da bi se na što bolji način odgovorilo zahtevima nege, razvoja i prevencije.
Smer psihološkog savetovanja se bazira na subjektivnom doživljaju roditelja i deteta. Psihološki porodični savetnik razgovara sa roditeljima o tome na koji način disciplinovati dete, kako ga naučiti da izađe na kraj sa emocijama, na koji način pokazati ljubav i graditi samopouzdanje.
Često se u praksi pojavljuje problem prezaštićivanja deteta. Prejako vezivanje ojačava zavisno ponašanje i otežava osamostaljivanje. Dešava se da roditelj svoju pažnju usmeri na neke oblasti detetovog života i počne da zapostavlja druge detetove potrebe. Potrebno je da roditelji rade na svojim strahovima i svom samopouzdanju – da ne bi time što previše brinu loše uticali na razvoj dece i da na njih ne bi previše uticalo kako reaguje okolina, ali i „značajni“ drugi. Treba znati da je roditeljsko neprilagođeno ponašanje dodatni izvor stresa za dete. Roditelj može da potiskuje ili negira svoje i detetove emocionalne poteškoće.
Jedan od ciljeva pružanja podrške je psihološko osnaživanje roditelja, a česte teme su konfliktni odnosi, kako postaviti očekivanja i sve ono što roditeljima i osobama koje brinu o deci umanjuje unutrašnju snagu i sposobnost za borbu i nalaženje rešenja. Važno je da se u procesu savetovanja ponudi pomoć u dilemama roditelja i da oni osete podršku. Roditelji se sete sopstvenih oslonaca i snaga u bližem i daljem okruženju koje bi mogle da koriste u prevazilaženju krize.
Podrška roditeljima dece sa razvojnim smetnjama – ukratko:
- Prihvatanje problema da bi se bolje borili sa njim
- Poboljšanje komunikacije između članova porodice i sa stručnjacima
- Prepoznavanje svojih i detetovih potreba čije zadovoljavanje utiče na nivo disfunkcionalnosti
- Prepoznavanje snaga, mogućnosti i resursa
- Razgovor o alternativnim rešenjima tamo gde je procenjeno da su ona potrebna
- Prevazilaženje socijalne izolovanosti